Odbor od troje sudija Trećeg odeljenja Evropskog suda za ljudska prava doneo je 19. maja 2026. godine odluku u predmetu Vesić protiv Srbije, po predstavci podnetoj zbog navodne nejednake sudske prakse domaćih sudova u vezi sa zahtevima za isplatu naknade za vreme korišćenja godišnjeg odmora zaposlenima u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Odluka je objavljena suda 11. juna 2026. godine
Relevantne činjenice
Podnosilac je dobio prvostepenu presudu kojom je usvojen njegov zahtev za naknadu razlike između plate koju je primio tokom godišnjeg odmora i plate koju je inače zarađivao, uključujući 10% bonusa za vreme provedeno na radu. Parnični sud je rezonovao da odredba Zakona o platama državnih službenika i nameštenika, prema kojima državni službenik ima pravo na iznos plate koji bi dobio da je radio tokom godišnjeg odmora, ima prevagu nad Pravilnikom o platama zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Apelacioni sud je preinačio ovu presudu i odbio zahtev podnosioca, jer je smatrao da pomenuta odredba Zakona o platama državnih službenika i nameštenika nije primenjiva, jer se primenjuje Pravilnik o platama koji je donet na osnovu Zakona o policiji. Podnosilac se obratio Ustavnom sudu koji odbacio njegovu ustavnu žalbu kao preuranjenu, pošto je bila izjavljena pre okončanja postupka po reviziji.
Podnosilac se obratio ESLJP i pozvao na član 6 Konvencije (pravo na pravično suđenje), i žalio da su različiti apelacioni sudovi odlučili u korist njegovih kolega u istim situacijama, te da je praksa Ustavnog suda nedosledna. Takođe je uložio žalbu po članu 13 Konvencije (pravo na delotvorni pravni lek).
predstavka očigledno neosnovana
U pogledu prakse apelacionih sudova, ESLJP je utvrdio da su protivrečne odluke donošene do avgusta 2014. godine, nakon čega sudovi dosledno odbijaju tužbene zahteve. Vrhovni sud je usvojio posebnu reviziju radi usklađivanja sudske prakse u najmanje dva identična slučaja, gde je zauzeo stav da se odredba Zakona o platama državnih službenika i nameštenika ne primenjuje u korist Pravilnika o platama.
Pošto je Vrhovni sud uklonio razlike u praksi nižih sudova kroz posebnu reviziju, praksa je harmonizovana u razumnom roku. Pored toga, odluke domaćih sudova u ovom konkretnom predmetu su bile dobro obrazložene, pa nisu bile proizvoljne, što bi činilo postupak nepravičnim.
To što je Ustavni sud u nekoliko slučajeva utvrdio povredu prava zbog nedoslednosti u praksi apelacionih sudova, nije uticalo na zaključak ESLJP, jer Konvencija postavlja minimalne standarde zaštite i ne zabranjuje da domaće pravo pruža širu zaštitu principa pravne sigurnosti.
U pogledu navodne nedoslednosti u praksi Ustavnog suda u pogledu preuranjenosti ustavne žalbe pre okončanja postupka po reviziji, ESLJP je ukazao da odluke na koje se podnosilac pozvao nisu bile uporedive jer se nisu ticale identičnih činjeničnih okolnosti u vezi sa iscrpljenjem pravnih lekova.
Pritužba po članu 13 Konvencije se odnosila na istovetne navode kao u vezi sa članom 6 Konvencije.
ESLJP je u celini odbacio predstavku kao očigledno neosnovanu.