Odbor od troje sudija Trećeg odeljenja Evropskog suda za ljudska prava doneo je 19. maja 2026. godine odluku u predmetu Pešić i drugi protiv Srbije, po predstavkama četvoro podnosilaca u vezi sa merama koje su srpske vlasti usvojile radi suzbijanja COVID-19, a koje su bile na snazi od 18. marta do 6. maja 2020. godine. Odluka je objavljena 11. juna 2026. godine.

Relevantne činjenice

Srbija je proglasila vanredno stanje 15. marta 2020. godine i uvela mere ograničenja slobode kretanja stanovništva, od kojih su se neke posebno odnosile na lica starija od 65 godina u naseljima sa više od 5.000 stanovnika i lica starija od 70 godina u naseljima sa do 5.000 stanovnika (od trodnevne zabrane napuštanja doma do zabrane izlaska osim u određeno vreme i u određenom radijusu). Ostalo stanovništvo je bilo podvrgnuto zabrani kretanja tokom noći, vikenda i državnih praznika. Bila je predviđena prekršajna odgovornost. Nakon ukidanja vanrednog stanja 6. maja 2020. godine, mere su ukinute.

Prvi i drugi podnosilac su imali više od 65 godina u relevantnom periodu. Drugi podnosilac je dva puta prekršajno odgovarao zbog kršenja mera. Izjavio je ustavnu žalbu protiv odluka u prvom postupku koju je Ustavni sud odbacio.

Treći i četvrti podnosilac su imali više od 70 godina u relevantnom periodu i podneli su ustavne žalbe, gde su tvrdili da su im povređeni pravo na slobodu i bezbednost, sloboda kretanja i pravo na pravni lek, te da su diskriminisani na osnovu starosti. Ustavni sud je njihove ustavne žalbe tretirao kao inicijative za ocenu zakonitosti i ustavnosti mera, pošto su bile podnete protiv opšteg pravnog akta, i dostavio im primerak odluke donete 17. septembra 2020. godine.

Podnosioci su se žalili ESLJP da su mere povredile njihovu slobodu kretanja, pravo na slobodu i bezbednost, pravo na delotvorni pravni lek, te da su bile diskriminatorske. Pozivali su se na članove 5 , 13 i 14 Konvencije i na član 2 Protokola br. 4 uz Konvenciju.

Mešanje u slobodu kretanja (član 2 Protokola br. 4 uz Konvenciju) bilo srazmerno legitimnom cilju

ESLJP je najpre razmotrio pritužbu da je ograničenje slobode kretanja bilo nesrazmerno i neopravdano. Predmetne mere su uvedene regulatornim aktima, pa je stoga mešanje u slobodu kretanja bilo u skladu sa zakonom. Takođe, sud je uzeo u obzir argument Vlade da su mere uvedene s legitimnim ciljem suzbijanja širenja pandemije i zaštite najranjivijih grupa, na osnovu procena nadležnih organa koji su se oslanjali na naučne podatke dostupne u to vreme i na preporuke Svetske zdravstvene organizacije. Mere su bile donesene na opštoj pretpostavci da je starije stanovništvo suočeno s višim rizikom od razvoja teških oblika bolesti COVID-19, i bile su striktnije u odnosu na starije stanovništvo nego u odnosu na ostale.

Sud je utvrdio da su mere bile ograničene na trajanje vanrednog stanja, redovno preispitivane, prilagođavane u skladu sa nivoom rizika, i postepeno ublažavane. Imajući u vidu polje slobodne procene koje države imaju u pitanjima politike javnog zdravlja, ESLJP je zaključio da je mešanje u slobodu kretanja bilo srazmerno legitimnom cilju zaštite zdravlja ranjive grupe. Po mišljenju suda, razlozi koje su domaći organi izneli kao opravdanje mera bili su „relevantni i dovoljni”, pa je ova pritužba proglašena očigledno neosnovanom i odbačena je u skladu sa članom 35 stav 3 tačka a) i stav 4 Konvencije.

Bez diskriminacije u vezi sa slobodom kretanja (člana 14 Konvencije u vezi sa članom 2 Protokola br. 4 uz Konvenciju)

Podnosioci su se žalili da su bili diskriminisani na osnovu starosti. Pošto je sud prethodno zaključio da su osporene mere sledile legitiman cilj zaštite zdravlja ranjive grupe kojoj su podnosioci pripadali i potpadale pod široko polje slobodne procene, razlika u tretmanu na osnovu starosti je bila objektivno i razumno opravdana. Shodno tome, i ova pritužba je proglašena nedopuštenom na osnovu člana 35a stav 3 tačka a) Konvencije i odbačena shodno članu 35 stav 4 Konvencije.

Bez povrede prava na delotvorni pravni lek

U pogledu pritužbe na osnovu člana 13 Konvencije, ESLJP je naveo da iz spisa predmeta ne sledi da može postojati povreda prava i sloboda utvrđenih Konvencijom ili njenim protokolima, pa je i ovaj deo predstavke odbačen shodno članu 35 stavovi 3 i 4 Konvencije.