Sedmočlano veće Trećeg odeljenja Evropskog suda za ljudska prava donelo je 29. septembra 2026. godine presudu u predmetu Aksoy protiv Srbije, u kojoj je jednoglasno utvrdilo povredu prava na mirno uživanje imovine iz člana 1 Protokola br. 1 uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima, zbog oduzimanja 51.000 evra koje podnosilac nije prijavio prilikom izlaska iz Srbije. Presuda je objavljena 20. oktobra 2026. godine.

Podnosilac predstavke je zaustavljen 2012. godine dok je tranzitirao na putu iz Nemačke za Tursku. Carinskim službenicima je izjavio da nosi gotov novac i predao im je 61.000 evra, carinici su mu ostavili 10.000 evra, dok su razliku privremeno oduzeli i istog dana pokrenuli prekršajni postupak zbog neprijavljivanja novca. Podnosilac je tvrdio da novac pripada jednom privrednom društvu iz Hamburga i da je namenjen kupovini mašina u Turskoj, ali nije imao potvrdu o poreklu novca niti prijavu o njegovom unošenju u zemlju.

Prekršajni sud je oglasio podnosioca krivim za neprijavljivanje novca i izrekao mu novčanu kaznu od 50.000 dinara. Kao olakšavajuće okolnosti uzeo je u obzir da je novac prijavio kada je upitan, da ga nije sakrivao, da nije bio upoznat sa obavezom, iskreno držanje i raniju neosuđivanost. Sud je, na osnovu člana 64 stav 1 Zakona o deviznom poslovanju, odredio meru oduzimanja 51.000 evra. Drugostepeni sud je potvrdio odluku, uz obrazloženje da je za povraćaj bila potrebna potvrda o zakonitom poreklu novca, da dostavljena bankarska potvrda nije bila ni blagovremena ni prevedena, i da dostavljena dokumentacija ne dokazuje vezu sa oduzetim novcem. Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu kao očigledno neosnovanu, sa obrazloženjem da je konfiskacija obavezna.

ESLJP je prvo po službenoj dužnosti ispitao da li podnosilac ima status žrtve, s obzirom na to da je tvrdio da oduzeti novac pripada privrednom društvu. Pošao je od pretpostavke da je lice koje poseduje stvar njen vlasnik, i primetio da su domaći organi podnosioca tretirali kao vlasnika i adresata mere, pa je zaključio je da bi odbijanje statusa žrtve pred ESLJP bilo preterano formalistički.

ESLJP je naveo da je zadržavanje novca inicijalno imalo za cilj proveru porekla i namene zbog mogućih težih dela, ali je na kraju utvrđen samo prekršaj neprijavljivanja, i podsetio da sankcija mora biti srazmerna učinjenom a ne pretpostavljenom težem delu. Dalje je podsetio na svoje ranije nalaze u istoj grupi predmeta, i to u odlukama u predmetima Yaylalı protiv Srbije (o kojoj smo izvestili ovde) i Aksüngür i drugi protiv Srbije (o kojoj smo izvestili ovde), gde je utvrdio da su široko postavljene zakonske odredbe i uzak obim preispitivanja pred domaćim sudovima onemogućili pravičnu ravnotežu, kao i Prenča protiv Srbije (o kojoj smo izvestili ovde), gde je ukazao na nejasnoću zakona u pogledu potpune ili delimične konfiskacije i na izostanak ocene značaja iznosa za podnosioca.

U konkretnom slučaju, ESLJP je primetio da je prekršajni sud utvrdio da je delo učinjeno iz nehata, da podnosilac nije skrivao novac, da nije ranije osuđivan i da nisu postojale otežavajuće okolnosti, a da je ipak odredio potpunu konfiskaciju bez objašnjenja zašto je ona bila neophodna. ESLJP je stoga zaključio da je potpuna konfiskacija predstavljala pojedinačni i prekomerni teret za podnosioca, pa je utvrdio povredu člana 1 Protokola br. 1 uz Konvenciju i obavezao Srbiju da podnosiocu ispalti 51.000 evra na ime materijalne štete i 2.000 evra na ime troškova postupka.