Odbor od troje sudija Evropskog suda za ljudska prava odbacio je 30. avgusta 2022. godine predstavku u predmetu Ibrić i Petrović protiv Srbije, zato što podnosioci nisu pokrenuli parnični postupak pred domaćim sudovima za naknadu štete, i time nisu iscrpili domaća pravna sredstva. Odluka je objavljena na sajtu suda 22. septembra 2022. godine.

Podnosioci su se obratili ESLJP 26. aprila 2017. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, koje je zajemčeno članom 6 Evropske konvencije o ljudskim pravima. Utužili su povredu ovog prava zbog propusta države da sprovede delotvornu istragu o okolnostima saobraćajne nesreće u kojoj su stradali njihovi sinovi. Naveli su da tužilac nije saslušao svedoke koje su oni predložili niti je odredio veštačenje.

Udes se dogodio 2014. godine tako što su se sinovi podnosilaca predstavke, koji su vozili moped, sudarili sa automobilom u preticanju iz suprotnog smera. Nakon prikupljanja dokaza, javni tužilac je odlučilo da ne goni vozača automobila koji je učestvovao u udesu, pošto je smatrao da ne postoji osnovana sumnja da je izvršeno krivično delo i da je doprinos sinova podnosilaca bio presudan. Tu odluku je potvrdilo drugostepeno tužilaštvo, a Ustavni sud je 18. oktobra 2016. godine odbacio ustavnu žalbu koji su podnosioci podneli zbog povrede člana 6 Konvencije. Podnosioci predstavke nisu pokrenuli građansku tužbu za naknadu štete.

Sud je predstavku prekvalifikovao, tako da je nije razmatrao po članu 6 Konvencije (pravo na pravično suđenje), već po članu 2 Konvencije (pravo na život), i zaključio da je predstavka neprihvatljiva usled neiscrpljenosti domaćih pravnih sredstava, u skladu sa članom 35 stavovi 1 i 4 Konvencije.

Sud je utvrdio da podnosioci nisu naveli postojanje namere na strani vozača automobila, niti okolnosti slučaja ukazuju na moguće postojanje namere. Istraga koju je vodilo tužilaštvo se odnosila na nehatno krivično delo. Dalje, podnosioci nisu pripisali nesreću propustu državnih organa da regulatornim merama obezbede bezbednost učesnika u saobraćaju. Sud je smatrao, u skladu sa prethodnom praksom, da u datim okolnostima krivičnopravni lek nije bio nužan, ali bi građanski pravni lek bio adekvatan.

Podnosioci predstavke nisu objasnili zašto nisu pokrenuli građansku parnicu za naknadu štete za smrt bliskih lica, i da li bi taj lek bio nedelotvoran. Sud je uputio na to da nalazi tužioca da su sinovi podnosilaca odgovorni za nesreću ne znači da bi građanska parnica bila nedelotvorna, jer su kriterijumi krivične i građanske odgovornosti različiti, građanski sud nije vezan nalazima i zaključcima tužilaštva, i građanski sud bi mogao da uzme u obzir i dodatne dokaze. Sud je zaključio da nema razloga za sumnju da bi građanskopravni lek bio nedelotvoran i dovoljan za zaštitu prava po članu 2 Konvencije.

Podsećamo da smo o slučajevima odbacivanja predstavke zbog neiscrpljivanja domačih pravnih sredstava ranije pisali ovde.